ČEMU NAS UČE POGREŠNI IZBORI?
Odavno je postalo
fraza, ali činjenica je da svi učimo na sopstvenim greškama. Isključivo. Retki
su srećnici koji pouke izvlače iz tuđih loših iskustava, tj. lekcija. Bliski
ljudi mi često, možda gotovo i svakodnevno, zameraju na tome što, kako kažu,
“previše verujem ljudima”, “previše dajem”, “usmeravam energiju i pažnju na
nebitne stvari” i “previše me dotiču stvari koje nemaju veze sa mnom”. Možda
bih mogla i da nastavim… spisak zamerki je prilično dugačak. Svesna sam da oni
to govore za moje dobro. Međutim, moje dobro je ono kako ja najbolje znam i
umem. Nekima je to čudno, ali uvek verujem svojoj intuiciji i paradoksalno,
manje sam grešila slušajući srce nego slušajući razum.
Nije lako prihvatiti
da se sve dešava sa nekim razlogom jer razlog najčešće uvidimo mnogo kasnije, a
moguće je i da nikad ne shvatimo zbog čega je nešto bilo “za naše dobro”.
Uverena sam da se ljudima koji čine dobro zaista sve u životu dešava za njihovo
najveće dobro. Čak i kada ne misle tako. I šta zapravo znači pogrešno? Da li to
iko od nas može da definiše?
Da li je pogrešno
ukoliko donesemo odluku da promenimo posao, a onda se ispostavi da nam druga
pozicija ipak ne odgovara i da se tu ne uklapamo savršeno kao što smo
očekivale? Ili ako se odselimo pa shvatimo da se u tom gradu ne osećamo sjajno
kao što smo verovale? Ili, ono kada se kao dete zaljubimo praveći niz gluposti
i istovremeno stvarajući pregršt divnih uspomena sa osobom koja nas kasnije, iz
nekog razloga, više razočara nego što nas je u početku očarala?
Ne mislim da je bilo
šta od navedenog pogrešno. Nema pogrešnih odluka. Postoje samo one odluke koje
nas navode da nešto shvatimo. Naučimo. Porastemo. Steknemo samopouzdanje.
Ispitamo sopstvene granice. I kada se sve to desi, ne znači da nikada više
nećemo pogrešiti ponovo. Ali, život, kao što znate, nije destinacija. Sreća
nije mesto na koje ćemo stići kada pređemo “prepreke”. Sreću uvek moramo
stvarati iznova. Kao i sve ostalo u životu. Ništa se ne podrazumeva. A zaista
mnogo toga zavisi samo od nas.
Život će nam se
dešavati samo ukoliko sebi dozvolimo greške. I ukoliko naučimo da oprostimo
sebi i krenemo dalje sa nekom izvučenom “lekcijom”. Ali, ako se “čuvamo” i
krijemo, neće se dešavati apsolutno ništa. Život vredan življenja je samo onaj
u kojem nastojimo da naučimo da pobede i poraze posmatramo na isti način.
Mnoštvo padova i neuspeha pomešanih sa “malim” uspesima na putu do ostvarenja
snova dovode do onog velikog uspeha. Baš zbog toga će vam oni ljudi koji su
najzadovoljniji svojim životom uglavnom reći da ne postoji recept za uspeh i
sreću. Zaista ne postoji. Pre svega, zbog toga što je sreća za svakoga od nas
nešto drugo. A potom zbog toga što ni jedno ni drugo ne predstavljaju trajno
stanje. Sve se smenjuje. I upravo je to ono najlepše. Zašto bismo živele ako je
sve predvidivo?
Verovale ili ne, to
što me je dosta ljudi povredilo nije me navelo da se zavučem u “mišju rupu” i
ignorišem postojanje svih ljudi na planeti. Naprotiv. Veoma sam otvorena.
Upravo zbog toga. Uverena sam da postoji mnogo kvalitetnih ljudi od kojih se
može učiti. Ljudi koji inspirišu svet oko sebe, koji veruju u druge ljude i
uvek su spremni da pomognu. Od trenutka kada sam počela da živim sa ovim
uverenjem zaista sam pronalazila ljude vredne pažnje koji su i dalje u mom
životu. Istina, za ljubav i prijateljstvo ne postoji garancija. Sa tim se
moramo pomiriti. Ali, razmena energije, emocije, trenuci koje provedemo sa
ljudima koji nam u nekom trenutku našeg života znače, iskustva su koja trajno
obogate naš život.
Ne mislim da bilo šta
što se dešava na svetu “nema veze sa mnom”. Stvarno čvrsto verujem u to da će
doći dan kada ćemo istinski razumeti da smo svi jedno. Naravno da je važno da
stvaramo dobre i kvalitetne odnose, harmoniju i radost u svom mikrokosmosu, ali
isto tako bitno je da brinemo o svom okruženju. Društveni problem se i te kako
tiču svih nas koliko god bili uvereni u suprotno. I kada ne možemo da uradimo
mnogo toga, možemo da učinimo makar onoliko koliko je u našoj moći. A to nije
za potcenjivanje.
Pažnju i energiju
usmeravam na sve ono što u tom trenutku smatram važnim. Sve što činimo, uvek se
u ovom ili onom obliku vraća. Naše je samo ono što činimo i osećamo mi, ne ono
što sa tim čine drugi, zapamtite. Baš zbog toga uvek dajem najbolje od sebe. U
ovom trenutku. U trenutku kada verujem da vredi. Ne čekam da bude prekasno.
Jer, samo ono što smo u emotivnom smislu pružili zaista znači i to je jedino
što se pamti. Jedino što ostaje. I samo je to zaista NAŠE.
Uprkos svim greškama,
malim neuspesima i naizgled porazima, “promašenim” ljubavima i neslavno
završenim prijateljstvima, zaista, kada pogledam iza sebe srećna sam što sam
živela baš tako i mogu da kažem- vredelo je!
Коментари
Постави коментар