Da li ženstvenost (zaista) nestaje?

Kada pomislite da je neka žena oličenje ženstvenosti? Čini li vam se ponekad da ova osobina u savremenom svetu nestaje? Postavila sam ova pitanja nekolicini svojih prijatelja. Mnogi su bili saglasni sa tezom da ženstvenost nije nestala, ali da je umnogome promenila oblik zbog samog načina života i emancipacije za koju smo se vekovima borile. Pitanje da li nam je ona donela više dobrog ili lošeg već je prilično potrošeno i nikada ni jedan odgovor neće biti sasvim tačan ili netačan. Ali, da li činjenica da smo uspele da se izborimo za mnogo toga, mora nužno da znači da smo na tom putu počele da gubimo sebe? Da li često susrećete žene spremne da se odreknu prividne materijalne sigurnosti otisnuvši se u neizvesno putovanje ka ostvarenju svojih snova? Da li, poput čuvene gospođice Šanel verujete da teška vremena bude želju za autentičnošću? Mislite li da nas je princip „mogu sve sama“  doveo do toga da izgubimo ono najlepše u sebi?

Prijateljica mi je na jedno od postavljenih pitanja rekla kako još uvek veruje da bi istinski ženstvena žena trebalo da bude poput dragocenog umetničkog dela: inspirativna, dubokoumna, lepa, odmerena i strastvena. Trebalo bi da zrači samopouzdanjem i plemenitošću. Ženstvena je onda kada je spremna da i sebi i drugima da najbolje od sopstvene ličnosti. Hm... da li nam borba da na svim životnim poljima budemo podjednako dobre i svakodnevna trka sa obavezama i stres ostavljaju dovoljno vremena i snage da budemo sve navedeno? Da! Uprkos svemu, da. Jer... ko je rekao da moramo biti savršene i podjednako uspešne u svemu? Verovatno mi same. Nesvesne toga da samo ukoliko smo dobre sebi, možemo učiniti srećnim ljude oko sebe i dati im ono najbolje. Ko je rekao da, ukoliko intenzivno radimo na ostvarenju svojih snova ne možemo odvojiti vreme za naše najdraže? I ko kaže da 24h moramo biti savršeno skockane? Postavile smo sebi zaista previše zahteva, a i rekla bih da smo suviše samokritične. Svakako da priča o tome da možemo svakodnevno posvetiti sat vremena samo sebi nije sasvim realna i nije uvek izvodljiva. Ali, negujući ženstvenost, lakše ćemo izlaziti u koštac sa svim onim što očekujemo i same od sebe i onim što se od nas očekuje. Kao što i same znate, neretko MORAMO SVE SAME, a usput, da, tačno je, uglavnom i možemo. Ali, kada se mi osećamo bolje? Zapitate li se koja je zapravo naša suštinska uloga? Da li volimo činjenicu da smo žene? I na kraju, ukoliko dajemo doznanja da možemo sve same, zar ne mislite da će se neko ko možda želi da bude pored nas osetiti suvišnim? Ako ne tražimo, nećemo ni naći. Staro pravilo.

U ovoj „anketi“ nasmejala me je poruka jednog druga koji je rekao kako mu „današnje nafurane ribe“ nikako nisu ženstvene. E da.. velika je razlika između samopouzdanja ( što je svest o sebi ) i nadobudnosti, koja obično potiče od kompleksa niže vrednosti. Samopouzdanje se vidi u pogledu, stisku ruke, govoru, hodu, gestikulaciji... Žene koje zrače samouverenošću otvorene su prema svetu, nemaju problem da izađu do prodavnice bez trunke šminke na licu ( ali im je osmeh uvek besprekoran) , raduju se sitnicama poput susreta sa prijateljima ( ili partiji odbojke na pesku), naučile su da zavole kako svoje vrline, tako i mane i sitne 'nedostatke' koje odlično znaju da učine svojim prednostima. Svesne su koliko je važno da podrže i ohrabre. Znaju da su stil i harizma njihova lična karta čak i kada misle da nisu izabrale najsavršeniju haljinu. Nasuprot tome, ima onih koje svoje strahove i sve što smatraju ličnim nedostacima pokušavaju da prikriju ogromnim količinama šminke , isključivo brendiranim krpicama i spomenutim nadobudnim stavom, onim da su „nedodirljive“, koji ne odbija samo muškarce, nego pre ili kasnije počne da odbija i sve ljude u njihovom okruženju.

Međutim, često se zamenjuju teze. Ponekad mešamo „nedodirljivost“ sa dozom misterioznosti za koju mnogi veruju da je ključ ženstvenosti. Neki tvrde da „nikada ne treba igrati otvorenih karata“, naročito u „komplikovanim“ emotivnim odnosima. Ova teza mi je prilično smešna jer me podseća na onu kako muškarci ne bi trebalo da plaču jer su na taj način „manje muškarci“. Ne volim stereotipe. Pre svega, mislim da međuljudski odnosi, generalno, uopšte ne moraju biti komplikovani. Mi smo ti koji ih zbog sopstvene neiskrenosti i neobazrivosti činimo takvima. Zašto tu dozu „mističnosti“ ne bismo ispoljile u načinu odevanja, razgovoru o malim ženskim tajnama poput one kako nam uspeva da sijamo uprkos svakodnevnoj jurnjavi kako bismo ispunile sve obaveze sa dnevne „ to-do“ liste? Ne moramo je nužno ispoljavati na način da krijemo sve svoje emocije, brige i strahove od dragih ljudi. Nije u tome suština. Zaista.

Ima i onih koji su komentarisali da je tema “široka“ i da je neke stvari nemoguće definisati. Uostalom, svako od nas ima drugačiji doživljaj ženstvenosti. Za mene je ona u sitnicama. Ali onim koje znače puno. Na primer, u setnem pogledu ali istovremeno stavu koji pokazuje da to što smo suzama pokvarile maskaru nije slabost ( jer EMOCIJE koje pružamo zaista su naše najveće bogatstvo i jedino što će se pamtiti). Ženstvenost je i HRABROST da, iako same ponesemo svoje kofere, krenemo otvorenog srca dalje očekujući fatalni susret koji će nas uveriti da je ipak, uvek lepše kada ne moramo sve same. Ženstveno je i kada umemo da pružimo PODRŠKU drugim ženama u nekim njihovim poduhvatima i borbama, tugama i srećama koje su uvek vrlo bliske našim. I kada se radujemo, smejemo ili plačemo ne razmišljajući o tome da li u tom trenutku izgledamo najspektakularnije na svetu jer znamo da smo u očima onih koji nas vole NAJBOLJE. Kada težimo tome da budemo najbolja verzija sebe, kako bismo ono najbolje pružile i svetu oko sebe. Ali, svakako i kada umemo da OPROSTIMO SEBI greške koje je sasvim ljudski praviti. I kada priznamo da nam pažnja, ljubav i podrška, kao i svima, i te kako prijaju. Kada istinski zavolimo sebe onakve kakve jesmo, tada ćemo osetiti pozitivnu energiju svuda oko sebe. Pronaći razlog za sreću u svakom danu. Uživati u sebi, svemu onome što smo postale i na čemu radimo. A neko poseban reći će nam da se  kada vodi ljubav sa nama ili ćaska o muzici, filmovima i muško-ženskim zavrzlamama uz kafu, oseća podjednako fantastično.

Ko je za vas „femme fatale“ savremenog doba? Šta je za vas ženstveno(st)?