Autentičnost: Koliko smo hrabre da budemo ono što jesmo?

Neretko čujemo savet tipa: Budi ono što jesi! Ali, da li zaista znamo šta to podrazumeva? Da li je zaista toliko jednostavnije uklapati se, „ ne iskakati iz šablona“ i ići kud svi ostali ? Činjenica je da uvek imamo dve mogućnosti- ili ćemo pratiti put svog srca ili ćemo čitav život provesti sledeći nečije izbore i puteve, poštujući sva pisana i nepisana pravila, verujući da radimo pravu stvar jer nas niko ne osuđuje. Tačno je da živeti život po svojoj meri i te kako ima svoju cenu, ali verujte, ima i brojne blagodeti.

Sloboda je za mene oduvek bila vrhovna vrednost. Tu pre svega mislim na slobodu izbora u svim segmentima života. Nedavno sam bila na jednom događaju održanom u slavu ženske snage i autentičnosti sa ciljem da pokažemo i dokažemo da vredimo upravo zbog onoga što zaista jesmo. Čak i odluka da prisustvujem jednom takvom događaju, odluka da radim na sebi, odluka da putem ovog bloga komuniciram sa svima vama koji razmišljate na sličan način, jeste svojevrsna sloboda. Ne znam koliko verujete u sudbinu, ali do naše „sudbine“ dovode nas isključivo naši izbori, tj. odluke koje donosimo, čak i na svakodnevnom nivou.

Od detinjstva se pred svaku od nas postavljaju različita očekivanja, od toga da budemo odlične učenice, da završimo srednje škole i fakultete, da nađemo savršen posao do toga da nađemo savršenog partnera i budemo savršene majke i supruge. A da li to baš sve MORA da izgleda tako? Naravno, postoje stvari koje mi zaista želimo, ali, ako bolje razmislite i recimo stavite na papir ono što su vaše suštinske želje i ono što su očekivanja drugih koja se osećate primoranim da ispunite, shvatićete i same da je ovih drugih, nažalost, mnogo, mnogo više. Sve je mnogo jednostavnije nego što izgleda. Možda bi najpre trebalo da shvatimo i prihvatimo da postoje različiti koncepti sreće i uspeha. Sreća i uspeh ne podrazumevaju za svakoga od nas iste stvari. To je potpuno u redu, ne bi bilo normalno da sve ljude na planeti potpuno identične stvari čine srećnima. Vaspitavana sam tako da zaista nikada ne ulazim u tuđe izbore. U svom bliskom okruženju imam ljude koji su istinski srećni kada dobiju nov automobil, kupe stan ili bilo kakvu nekretninu, imaju dovoljno ( i više nego dovoljno) novca na svojim tekućim računima, nakupuju gomilu firmiranih krpica, počnu da se druže sa ljudima koji važe za nekakve selebriti face... Ima i onih koji jedva čekaju da formiraju svoje porodice, da dobiju određeni posao, da završe neki kurs , da diplomiraju.... Sve su to sasvim normalne želje. Ako su zaista NAŠE, a ne nametnute. Ja sam izuzetno srećna kad vidim veliki broj pregleda na nekom svom blog postu, kada izađe knjiga koju sam dugo očekivala ili novi broj nekog fashion magazina, kada dobijem poruku kako je moj tekst nekome izmamio osmeh ili suze, kada se posle duže vremena vidim sa dragim ljudima, kada provodim vreme sa svojom porodicom.... I ima još toliko toga. Nije mi u planu da kupim stan, ali mi je u planu mnogo putovanja. Nije mi u planu ni automobil, ali bih volela da napišem barem nekoliko knjiga koje će ostaviti nekakav trag. Ne smatram sebe neuspešnom jer mi je ostalo još nekoliko ispita, niti ću svoju diplomu smatrati najvećim uspehom u životu. Nikad nisam zamišljala svoju svadbu niti imam bilo kakvu predstavu o nečem takvom... I tako... ja se čudim njima, oni se čude meni. Opet ponavljam, nismo svi isti, ali to je zapravo nešto najdivnije!

Zbog toga, pre nego što odlučite da uložite novac u nešto, da smršate još koji kilogram, da ostanete na poslu koji vas „smara“ i udaljava od vaše suštine, da započnete novi ili ostanete u nekom emotivnom odnosu koji vas ne ispunjava, ali je ok, „može da prođe“ , razmislite : da li je to ono što vi zaista želite? I znajte da rad na sebi, put upoznavanja sebe, podrazumeva PROMENE. Često vrlo radikalne promene. Jer, kako dobiti bilo šta što želiš ako ne znaš ni sam šta je ono što želiš, zar ne?!

Da, naravno, svet vrlo čudno reaguje na promene. Vaše najbliže okruženje vrlo čudno reaguje na vaše promene... Ali, na kraju ih prihvati, zar ne? Problem i jeste u tome što za sve što radimo očekujemo ogromnu podršku i aplauz. Kada izostanu, nama se čini da se srušio čitav jedan univerzum. A zapravo, srce nam „aplaudira“ što smo POSLUŠALI (pobedili) SEBE.  I stvarno, da li je iko vredan toga da izneverimo sebe? Nekada surovo zvuči, ali jedina osoba sa kojom ćemo provesti čitav život smo mi sami. Da li želimo da nam u tom društvu uvek bude lepo i prijatno? Onda se sami moramo postarati da tako i bude.

Sve što nam je potrebno, već je u nama. Čeka da otkrijemo sebe, da se „probudimo“ i da skupimo dovoljno snage da postavimo sopstvena pravila!