Literatura (ne)će spasiti svet

Uprkos krajnje čudnom vremenu u kome živimo, ja sam i dalje jedan od onih idealista koji veruju da postoji nešto što menja ljude, nešto što briše sve granice i nešto što nema rok trajanja. To je umetnost. Od onih sam kojima stvarnost definitivno nije dovoljna. Za potpunu sreću. Dok su napolju sirene najavljivale uzbunu, za vreme bombardovanja, mene je baka uspavljivala poezijom čika Jove Zmaja. Ponekad mi je pevušila i neke pesme iz njenog vremena, nezaobilazni su bili šlageri iz šezdesetih, posebno Đorđe Marjanović. Kasnije sam, nakon polaska u osnovnu školu, i sama počela da pišem neke stihove. U tome sam nalazila ne bih rekla razonodu nego zaista utočište, „spas“ od svega što mi se u spoljnom svetu nije sviđalo... Videla sam način da to menjam, makar u svojoj glavi. Nakon toga je došla i „Plava zvezda“ Mike Antića koja je bila otkriće za mene i koju naravno, čitam i danas. Naročito u onim trenucima kada se osećam „izgubljeno“. Poezija Mike Antića stvarno je dobar orijentir. U svakom životnom dobu. Zatim i svima omiljeni „Mali princ“ koji nas, tek kad odrastemo, zapravo uči prijateljstvu, negovanju ljubavi, mašti i značaju snova. I tako, knjiga po knjiga, pesma po pesma, lik po lik, literatura me sve više približavala samoj sebi i upoznavala sa sobom. Ima neke čarolije u otkrivanju svih tih svetova, izmaštanih, a opet, onih koji se kriju u svima nama.

Kod književnosti, ali i kod umetnosti uopšte, najlepše je to što ona govori univerzalnim jezikom, baš kao dečji osmeh i pogled. Govori tako da je svi razumeju. Govori osećanjima. Jer... gde god da živimo i kojim god jezikom da govorimo, poezija, baš kao i slika ili pokret, ima moć da jedan trenutak u vremenu učini magičnim.Jedna rečenica ili priča ima moć da dopre do našeg srca toliko snažno da nas navede da razmišljamo, ali pre svega da (sa)osećamo.

Kada čitamo neku knjigu, poistovećujemo se sa njenim junacima i proživljavamo, zajedno sa njima, sve njihove sreće i tuge. Zapravo, proživljavamo sve ono što postoji i duboko u nama, a čime se retko kad bavimo. Art is a simple way to express ( and maybe impress) yourself. Art is a way to start knowing yourself. Upoznajemo neslućene svetove izvan sebe, ali i u sebi. Često iznenađujemo sebe. Možda malo romantičarski, ali u jedno sam sigurna: menjamo sebe, na bolje. Umetnost je jedan od „alata“ za rad na sebi. Čini mi se, najbolji. Kažu da ne može da promeni svet. Ali, zar se svet ne menja počevši od sebe? Naravno da ne možemo promeniti druge, ali možemo menjati sebe. Govorim o čitanju, ali isto je i sa pisanjem. Pisanje je potreba. Pisanje je proces. Pisanje je način života. Pisanje je ( za neke od nas) sam život. „Rušenje“ i ponovno stvaranje. Ima li ičeg uzbudljivijeg? Krivudava putanja. Ni posle desetine eseja i seminarskih radova, kao i tekstova na raznim blogovima koje sam imala, još uvek mi se nije desilo da ni jednom ne obrišem napisano i ne počnem sve ispočetka. Uvek se osećam kao na početku. A to je ustvari, najlepše. Jer, svaka nova rečenica je jedno novo putovanje kroz sebe. Svaki novi stih i svaka nova rečenica nas menja, ali menja približavajući nas nekoj samo našoj istini.

Literatura ne umire. Svojim čarobnim štapićem ispunjenim rečima snažno se bori protiv konačnosti. Postoje različiti stavovi, ali ja biram da tako duboko verujem u ovaj. Znate zbog čega? Zato što za mene, za sve nas, Laza Kostić, Jakšić, Zmaj, Rakić, Andrić, Selimović, Bora Stanković i mnogi drugi, nikada nisu umrli. Čitamo njihova dela i jasno osećamo kako su mislili, voleli i patili oni posebni, besmrtni. Ne znam da li su ikako promenili svet, ali su sasvim sigurno promenili unutrašnji život i oplemenili duše mnogih od nas. Zar to nije dovoljno da beskrajno verujem(o) u umetnost?

Priznaću vam da moj omiljeni roman jeste knjiga koja dolazi iz ženskog pera, a koja, najbolje opisuje način na koji vidim ljubav, umetnost i TRAJANJE. Reč je o knjizi „Đakon Bogorodičine crkve“ Isidore Sekulć ( preporučujem) koja je zapravo, može se reći, poema u prozi. Samo jedan od primera kako postoji „ono nešto“ što traje večno. Postoji potreba čoveka da izrazi sebe, da izrazi ono što je unutar njegovog bića, makar to naišlo i na oštru kritiku i osudu. Jer, kao što rekoh, umetnost je i potreba. Upoznajući sebe, svako pronalazi svoje načine. Ipak, pisati o svojim emocijama stavljajući ih u kontekst čak i izmaštanog okruženja, ljudi i situacija, nije ni malo jednostavno. Pisati o sebi znači „kopati“ do najskrivenijih dubina duše, sve do nesvesnog. Za to je, čini mi se, potrebna ozbiljna smelost.

Temu iz naslova sam samo „načela“ jer o njoj će uvek svako imati svoj stav. Na nama je svakako da menjamo sebe, a menjajući sebe pravimo i makar malu promenu u svom okruženju i svom mikrosvetu. A književnost je, verujte mi na reč, odličan saveznik u tome!